Ponekad, s jeseni
Ponekad, s jeseni,
kada dan od noći kraći postaje,
ja se setim ljubavne priče
gde zaljubljen čovek sam ostaje.
Kada svelo lišće pada
i sahrani puteve ljubavi naše,
ja se setim mesta u parku,
gde usne usnama poljubac daše.
Polako priroda tone u san,
nesvesno sećanja prošlosti budim,
mada ne želim tebe da se setim,
jer kada se setim skoro poludim,
što smo bili tako blizu venčanja,
a od svega ostaše samo sećanja.
Comments powered by CComment