Fali mi

Fali mi

Fali mi to vreme kada bismo se sastajali,
bez obzira kakvi su vremenski uslovi,
pa makar i na pet minuta na ledenom vetru,
koji bi nas gurao i šamarao po obrazima, 
dok se tresemo od hladnoće i cerekamo,
kao kakvi ludaci, šta smo sigurno i bili,
u očima onih koji su jurili pored nas,
tražeći gde će da se sklone na toplo.

Fali mi onaj žar u tvojim očima,
kada se posvađamo i od besa ne znaš šta ćeš,
pa me gurneš i pripiješ uz zid,
a zatim mi krneš jezik i ljubiš
kao da nam život od tog poljupca zavisi.
Ili, kada se uz svađu rastanemo,
pa nakon par dana pustiš poruku,
kao greškom ili samo da me nešto pitaš.

Fali mi zvuk telefona i poruka od tebe,
uveče dok mi se oči umorne sklapaju,
u kojoj mi stižu tvoji selfiji,
a fotke kao da su iz erotskog časopisa,
što je ujedno i najava tvog dolaska.

Fali mi tvoja promena raspoloženja
i sve tvoje nepodnošljive ličnosti.
Dobro, ne baš sve, neku bih i preskočio.

Zaista ne znam šta mi bi, ali eto...
Prošao sam danas pored mesta
gde smo se nekada redovno sastajali,
a onda mi u mislima izronila ti...
I odjednom...
Fališ mi...