Dijana

Dijana

Poznata ulica, kao u košnici ljudi se mimoilaze,
jesenji vašar u gradu koji odavno nije moj više,
pogled mi luta kao probušeni balon, sećanja nadolaze,
i buka se za mene gubi, sve postaje tiše i tiše.

Iz mase iskoči dobro mi poznato preslatko lice,
oboje s osmehom i istim pitanjem: "Hej, gde si ti?"
Odgovor ne čekamo, ionako bile bi samo besmislice.
A, i čemu? Naša prošlost se ne može amnestirati.

Ništa ne bi značilo i kada bi znala da još me boli,
kad Merlin zapeva: "Laku noć, moja mala Barbiko",
jer voleli smo se kao bogovi, a rastali kao mentoli!
Eh, Dijana, plavušo moja, ljubavi, tugo, nepriliko!

Ni saznanje da je njena slika u još mom novčaniku,
sa porukom na poleđini: "Najlepšem dečku od Dijane",
ne bi izmenilo ništa, ovo je javljanje poznaniku,
slučajan susret i samo sećanje na prohujale dane.

Pamtim njene suze i drhtaj, dok čeka moj odgovor,
da li želim da se pomirimo nakon prvog raskida,
njen zagrljaj, nakon pomirenja, i od srca dogovor
da ćemo večno trajati. Lagala je, kao i pre, gnjida!

Dok mi se misli roje, svako nastavlja na svoju stranu,
udaljavamo se i zavesa prošlosti je ponovo prekriva,
preživeh putovanje od nekoliko godina u jednom danu,
šta je tu je, neka mi je ona s drugim zdrava i živa.