Lutak II

Lutak II

Već sam ja njoj napisao pesmu, nije da nisam,
ali, kao po običaju, imala je ona nešto zameriti.
Šta očekivati od nekog tvrdoglavog poput nje?
Od nekoga ko je samo od dodira mogao zatreperiti.

A, jeste pre naše priče bila skroz uspavana,
išla stazom kojom su joj govorili da bi trebalo,
dajući trenutnoj besmislenoj ljubavi smisao,
i pored truda, na kraju sve se raspršilo, sjebalo.

Nije ni slutila koliko u sebi strasti ima,
jer još nije spoznala vrhunac, vatromet ljubavi,
bila je zarobljena u jednoličnoj letargičnoj priči,
bio je potreban neko da je iz mrtvog mora izbavi.

Sve je krenulo neobavezujućom šalom i smehom,
pa rađanjem želje za ponovnim susretom, ali tajnim.
U hotelu, u sobi 202, desio se spoj dva tela,
rađanje strasti koja je život učinila sjajnijim.

Zbog istog rasporeda mladeža na našim leđima,
smatrala je našu priču sudbinom, krojem univerzuma,
insistirala na izjavama ljubavi, makar i lažnim,
jer je priča izašla iz granica zdravog razuma.

I ko zna gde bi nas priča stazom strasti vodila,
da me život nije zgrabio i okovao svojom teskobom,
njena bezgranična strast postala mi je teret,
jer tonuo sam, a nisam želeo nju povući sa sobom.

Godine su prošle, priča je ostala u prošlosti,
sa životom se još rvem, ali smo sad izjednačeni,
sećam se naše strasti i znam da oboje mislimo isto,
da je zaista vredela, iako smo ostali nedorečeni.